Mit: za deljenje na stolu dovoljan je bilo kakav miks činija. Činjenica: kada više ljudi poseže istovremeno, stabilnost, širina otvora i zapremina direktno utiču na urednost i lakoću posluživanja. Kao tim, polazimo od jelovnika i načina serviranja, pa tek onda biramo estetiku.
Mit: jedna univerzalna veličina rešava sve. Činjenica: za grickalice i umake najbolje rade manje činije koje se mogu rasporediti u više tačaka stola, dok su za salate i priloge praktične srednje i veće. Korak 1 je da napravimo tri veličinske grupe: male (umaci), srednje (prilozi), velike (salate/voće).
Mit: dublje činije su uvek bolje jer „više stane”. Činjenica: pliće, šire činije olakšavaju zahvatanje kašikom i viljuškom i smanjuju prosipanje pri deljenju. Korak 2 je izbor profila: za deljenje biramo širi otvor i umerenu dubinu, a duboke ostavljamo za supe i kremaste obroke.
Mit: oblik je samo dekoracija. Činjenica: okrugle činije se najlakše uklapaju uz tanjire i centar stola, četvrtaste daju više površine za serviranje, a ovalne prate dužinu stola i bolje se smeštaju između čaša. Korak 3 je da izaberemo jedan dominantan oblik, a drugi koristimo ciljano za specifične namirnice.
Mit: minimalističke činije deluju hladno i nepraktično. Činjenica: jednostavne linije i neutralne boje često olakšavaju usklađivanje sa tanjirima i sezonskim dekoracijama, posebno kada se meni menja. Korak 4 je da odaberemo osnovnu neutralnu bazu, pa da akcent uvedemo kroz jednu teksturu, ivicu ili boju u manjem broju komada.
Mit: porcelan je previše „svečan” za svakodnevnu zajedničku trpezu. Činjenica: kvalitetan porcelan je zahvalan za svečano, ali može biti i vrlo praktičan zbog glatke površine i lakšeg čišćenja, naročito kod umaka. Korak 5 je da odlučimo koji materijal nosi glavninu setova, a koji ostaje za posebne prilike.
Mit: sve činije mogu bez razmišljanja u mašinu za sudove. Činjenica: mnoge keramičke i staklene činije su pogodne za mašinu, ali ukrasi, pozlata i neke glazure traže oprez, dok drvo uglavnom zahteva ručno pranje i pravilno sušenje. Korak 6 je da proverimo oznake održavanja pre kupovine i da standardizujemo izbor radi lakše rutine u timu domaćina.
Mit: staklene činije su „klizave” i samo za salate. Činjenica: staklo je odlično kada želimo da se vidi slojevito serviranje, a za salate je posebno praktično jer ne zadržava mirise i boje. Korak 7 je da za hladna jela i voće planiramo jednu do dve veće staklene činije, uz gumirane podmetače ili stabilne pozicije na stolu.
Mit: slaganje činija je sporedno jer se drže u ormaru. Činjenica: složive činije štede prostor i ubrzavaju postavljanje stola, ali traže pažnju na širinu oboda i stabilnost kada su naslagane. Korak 8 je da testiramo slaganje: da li se činije „zaključavaju” jedna u drugu bez klimanja i da li se lako odvajaju.
Mit: usklađivanje činija sa tanjirima znači da sve mora biti iz istog seta. Činjenica: dovoljno je da se poklope dva od tri elementa—boja, materijal ili linija—kako bi sto izgledao povezano. Korak 9 je da pored tanjira izaberemo „sidro” činije u istoj paleti, a zatim dodamo nekoliko funkcionalnih komada za umake i grickalice koji vizuelno ne odskaču.
Mit: drvene činije su bez brige ako se samo prebrišu. Činjenica: drvo traži nežno pranje, brzo sušenje i povremeno održavanje odgovarajućim uljem kako bi ostalo stabilno i bez mirisa. Korak 10 je da drvo koristimo za suve grickalice ili hleb, a za masnije i kiseline biramo keramiku, porcelan ili staklo.